Susret starog i novog

Beograd je grad na ušću Save u Dunav.

Sava se i dalje uliva u Dunav, ali se iznad njene glave odvijaju ozbiljni radovi.

Oni ne usporavaju njen hod, ali otežavaju susret Novog Beograda sa Starim.

                                                          (preuzeto sa interneta)

Davne 1975. godine Duško Radović je rekao da se onaj, koji je tog jutra imao sreće da se probudi u Beogardu, može smatrati - uspešnim.

Ne znam da li bi današnji Beograđani nešto na to dodali.

Ali je zato Sanja Ciganović na Fejsu u jednom svom postu prozborila nešto slično ovome:

Juče je bila Rolerijada. Sledeće nedelje je biciklijada.

Kada budete prelazili sa jedne obale grada na drugu, setite se da je to dobrobit života u Beogradu.

                                                       (preuzeto sa interneta)

Beograd i dalje raste ispod Avale plave, u daljini kao breg (Miloš Crnjanski)

Raste i u širinu i i u visinu.

Do juče je zgrada, popularno nazvana Beograđanka, bila najviša, ali joj sada ozbiljno prete neke nova zdanja.

                                                     (preuzeto sa interneta)

U Beogradu se više ne živi skromno, ali se zato raskošno zida, doziđuje i dograđuje.

                                                        (preuzeto sa interneta)

Beograd je grad priča, prošlosti i sadašnjosti.

Neke priče su ispičane, neke će zauvek ostati tajna sakrivena u lagumima ispod Dorćola.

                                                          (preuzeto sa interneta)

Beograd su Skadarlija, Kalemegdan i Knez Mihailova, ali sve više i neki novi tržni centri, koji niču kao pečurke posle kiše. 

Tu su se upetljale neke stare priče sa Istoka i neke nove sa Zapada.

                                          (moja forografija sutona na Kalemegdanu)

Beograd je miris ćevapa, ali i hamburgera iz Mekdonaldsa.

To je spoj starog i novog.

I kako to, opet, reče Sanja Ciganović: 

Nekada su ljudi išli na mobe, pomagali jedni drugima...

Ali i dan-danas komšije (u ovom slučaju drugarice) u nekim dvorištima Zemuna ili Mirijeva spremaju zimnicu zajedno.

                                       ("radna akcija" u koju je uključena i moja ćerka)

Nekada se nedeljom išlo na pijacu, fudbal ili zorom na pecanje. 

Postojali su i Prvomajski uranci.

Danas su zamenjeni nekim novim praznicima, a porodična okupljanja - praćenjem prijatelja i rođaka na Fejsbuku i  Instagramu.

                                                            (preuzeto sa interneta)

Ali se i dalje održala ljubav prema nekim sportovima, pogotovo kada se visoko kotiramo.

                                                       (preuzeto sa interneta)

Beograd je naš, ali ga ipak delimo i sa drugima.

Sve više naših odlazi u svet, ali i sve više sveta dolazi kod nas. 

Nekada su to bili kraljevi i carevi, a sada su izbeglice.

                                                   (preuzeto sa interneta)

Vremena su se očigledno  promenila.

U Beogradu se rađaju veliki snovi i  stvaraju veliki planovi. 

Pitanje je samo da li se i realizuju.

Pa ipak, to je naš grad.

Volimo ga kakav je bio, volimo ga i kakav je sada.

Cedulja dospela na pogrešnu adresu

   

Ovo je pismo ispalo iz džepa jednog dečaka.

Ili je pozivnica za rođendansku žurku.

Ili je puškica za pismeni iz srpskog.

Ako je pismo, ne zna se kome je upućeno. 

Možda je pisac redova zaboravio gde treba da napiše ko je pošiljalac, a ko primalac. 

Danas više niko ne piše pisma - kako je to tužno. 

Danas se pišu poruke, koje, onako nedorečene ili sa silnim smajlićima i srcima, samo zbunjuju. 

Danas zbog njih izbijaju svađe češće nego kad komuniciramo licem u lice.

Ali dečak danas ima pravopisnu vežbu, i on, sem što mora da zna upotrebu velikog slova, kad se reči pišu sastavljeno, a kad rastavljeno, i koja je razlika između crte i crtice, treba da sastavi pismo, ili pozivnicu, ili čestitku. 

Dečak se ne seća da je ikada napisao čestitku povodom novogodišnjih ili božićnih praznika i nije siguran kako se piše Nova godina, a kako Božić. 

Ne seća se ni da je pisao pozivnice za rođendan. 

Delio ih je, to - da, ali ih je sastavljla mama ili starija sestra.

Ovo što je sada nastavnica našla zgužvano i zaboravljeno u klupi, nije trebalo da nađe. 

Trebalo je da pomogne dečaku da dobije dobru ocenu. 

Sada će nastavnica pokazati tati. 

On će se možda naljutiti, a možda će se samo praviti da je ljut, jer i on samo piše poruke. 

Ne lepi ih na vrata frižidera ili na neka druga vidljiva mesta. 

I ne vodi mnogo računa o pisanju negacije uz glagole. 

Možda sada govori nastavnici kako se u njegovo vreme više čitalo, pogotovo pred spavanje. 

Ali garant gleda tekmu dok je na roditeljskom jer je razredna odužila, a sportska događanja ne mogu da čekaju. 

I uveče nikada ne čita, već zaspi ispred televizora menjajući kanale.

Ovo je pismo, ili pozivnica, ili čestitka - dospela na pogrešnu adresu.

Klovn Penivajz i nezaobilazne kokice, a sve u režiji sedmog dva

Još nije ni  počelo da se odvija klupko filma To (It - stvar) kada su zašuštale kesice čipsa i smokija, do tada sakrivene po džepovima. 

Nešto smelije čulo se muljanje kokica, jer su one odobrene od strane uprave i osoblja bioskopa. 

Sve je bilo pod kontrolom dok smo gledali prve scene filma snimljenog po romanu mog omiljenog Stivena Kinga: 

Đura je pogodio Ivana u glavu slučajno već ispijenom flašicom Viva vode, Srđan je tražio dozvolu da ide do toaleta, a onda mu se pridružio i Kosta, pa su se negde usput zagubili, Katarina je onima pored sebe prepričavala naredne scene, jer je očigledno bila upućena u prvobitnu verziju filma. 

Još samo da izgovori: I ti ćeš ploviti... pre vremena, pa da je kaznim najstrašnijom kaznom...smesta:(

Očigledno je da sam samo ja čitala jednu od najintrigantnijih horor knjiga, ali da moje čitanje, avaj, neće doći do izražaja:) 

Kako da im objasnim da je to priča o odrastanju i o borbi sa strahovima kroz koje većina nas prolazi dok me Isidora, moja rođena kćer, bečenjem u mraku i kolutanjem očima upozorava, valjda, da su deca preterala sa šuškanjem i  gurkanjem (nisam sigurna koliko sam pravilno protumačila znake i jesu li stvarno meni bili upućeni), dok me Mila, smeštena sa moje desne strane, grozničavo hvata za ruku i  dok  se gubitnici na velikom ekranu grupišu u borbi protiv popularnih momaka (poznato, zar ne?).

Mila je na strani gubitaša, pogotovo onog malog debeljuce, ili zašto da ne, glavnog junaka, koji muca, dok joj Katarina objašnjava da je glavni negativac (ne misli na strašnog klovna, od čije maske i keženja nam se svima koža ježi) baš kul i da se jedino plaši svog oca policajca, ali to još nismo videli, to će posle...(zgromiću je, majke mi!).

(Scena iz prvobitne verzije filma sa Kifom Saterlendom (Kiefer Sutherland) u ulozi negativca)

Tada se voz, tj. film zahuktao. 

Nisam mogla da ispratim sva dešavanja jer je Mila već ozbiljno počela da me stiska za celuuuu ruku - kada je zagnjurila glavu u moje rame, počela sam da se njuškam ispod pazuha i da se prisećam koliko sam mirišljavog lenora stavila u poslednju vodu za ispiranje. 

A onda je Šeks izuo patike i seo na podvijene noge - sve u stilu: Je li čudovište pod mojim sedištem?

Tad sam videla da je vrag odneo šalu i da je neophodno da im objasnim da taj strašni klovn Penivajz predstavlja strahove i da je neophodno da se suočimo sa njima da bismo ih nadvladali. 

Taman sam zaustila da im kažem da je sve to metafora i da je najgori strah od straha, kada je Katarina stručno objasnila Mili da treba da me pusti na miru, jer to nije ništa strašno, to je samo film i zašto je uopšte pošla da gleda kad se plaši, i da....

Ali više je nisam čula jer me je Milanče s leve strane ponudio gumenim bombonama u obliku životinja. Kako ih obožavam, namah sam  zaboravila šta sam sve htela da im pojasnim. A onda se Mila gotovo strmeknula u moje krilo i većina gumenih životinjica završilo je na podu. 

Kada sam se sagla da ih pokupim, napipala sam nečiji mobilni telefon na podu. Tada sam se setila da se Srđan  još nije vratio iz toaleta i da je to verovatno njemu ispao. 

Koliko je trčao, dobro glavu nije izgubio (Kako sam posle čula, seo je pored neke žene misleći da sam to ja, a kada se okrenuo ka njoj da je ponudi čipsom sa ukusom slanine, shvatio je da je promašio red). 

Najzad je jedina devojčica među autsajderima, koja bi bila mrtva da je debeljuca iz filma nije poljubio, na šta je Mila uredno sklonula glavu, a Katarina se nasmejala, rekla strašnom Penivajzu da ga se ne plaši i da će ostati gladan jer neće imati više čime da se hrani. 

A onda je Kaća malo plakala jer je glavni junak morao da ubije svog brata, u stvari svoj strah, pa ju je Mila grlila i ljuljuškala, što je Katarinu dodatno iznerviralo. 

Nije ona ugrožena vrsta niti stanovnik Derija, pa da se plaši, to je samo zato što i sama ima mlađeg brata, i šta je uopšte ova Mila spopala...kakvo tešenje...nije ona iz kluba gubitnika...

   

                        (Scena iz rimejka filma To, koga smo gledali tog petka u Delti) 

Nemam pojma šta je posle bilo jer su nakon projekcije filma svi pričali u isti mah. 

Neko je rekao da je Nikola otišao po dodatne grickalice, Mila me je još uvek stiskala za ruku, Kiki je pravila zvezde do izlaza u pauzama saopštavajući kako je bilo super. 

U liftu smo napravili zajednički selfi. 

Ne znam da li su baš sve scene odgledali - ja svakako nisam, i da li su razumeli poentu filma, mada su nešto pominjali grupu, druženje, dobre i loše momke...

Neko je čak pomenuo kako ima elemente bajke, dobra moja deca - ljubi ih razredna, misleći na borbu dobra i zla.


Znam samo da su uživali, a da ovakve filmove treba gledati sa nekim odraslim, svedoče moje modrice po rukama.

P.S. 

Imena su izmišljena, dešavanja malčice preuveličana i ispremeštana, a sve zarad lakšeg čitanja:)

Pismo

Bila sam tu kada si bila sasvim mali zametak. Bila sam zapravo tu i pre nego što si se zametnula - kada si bila samo čežnja. I još pre toga - kada si bila misao ili rečenica u dnevniku (jer tada su se pisali dnevnici, a ne blogovi).
Ti jos uvek pišeš dnevnik, tako da ispada da si ti, sada ja - nekada...
Duško Radović ima onu rečenicu: Tucite svoju decu...ostatak znaš.
Tukla sam te, ali ne kada si počela da ličiš na mene, ne znam ni kada se to dogodilo i da li se uopšte dogodilo - to da ličiš na mene...
To da sam te tukla - to se sećam. Udara onaj koji je nemoćan. I to nije opravdanje...
Danas čitam pristigle rukopise na konkurs, i uopšte ne znam jesu li ih pisala deca ili odrasli. A možda su samo deca sa pameću velikom ili odrasli sa srcem dečijim.
Bila sam prisutna kada si jednog leta pročitala 18 knjiga. Među naslovima bili su i Orkanski visovi. Da li sam te pitala kako si razumela odnos Keti i Hitklifa? Ne sećam se. Ne pamtim ni da li sam ti ja dala knjigu ili si je sama uzela. Pamtim da si me kasnije kritikovala kada sam ti dala Hesea, kad mu vreme nije. Postoji li uopšte pravo vreme za nešto? Verovatno postoji, ali mi često ne umemo da ga odmerimo.
Bila sam tu i kada si se prvi put zaljubila. Isplela sam finu mrežu da kada sklizneš iz prve ljubavi u treću, petu...manje boli.
Nisam bila tu kad si se udala. Čovek ne može biti pripravan na sve.  Ne može isplesti sve mreže ne bi li plesačici na žici omogućio udobno ateriranje, ukoliko bude bilo nužno.
Andrićev Ćorkan bio je zaljubljen u cirkusku igračicu. Iako bi trebalo da znam, eto, ne znam, zaboravila sam, je li zbog nje polupijan šetao ogradom mosta.
Ne volim kada se pijanstvo od alkohola, a ne od ljubavi, umeša u odnose. Ono me je koštalo normalnog odrastanja. Tebe, nije, na svu sreću.
Bila sam prisutna kada si odrastala.
Sigurno mi imaš mnogo toga reći u vezi svog stasavanja. Nemoj. Neke reči nemoj da izgovoriš nikada, ne da bi mene poštedela, već da bi sebe sačuvala. Neka na njih padne tišina zaborava. Ali to si već naučila. Spoznala si da ti više ne mogu pomoći, ja - ovde, tebi - tamo. Naučila si da se sa nekim zmajevima moraš sama nositi.
Bila sam prisutna kada si proklijala u cvet. Neću uvek biti tu, ali će deo mene, ovakve ili onakve, kroz tebe uvek rasti. Ono što ti se ne sviđa, nauči da otpustiš. Ono što ti se sviđa prigrli, kao nekad što sam ja tebe.
Voli te tvoja mama

Ogledala, selfiji i ostale trice

                                                        

Ogledalce, ogledalce moje, najlepši na svetu ko je?

                                   Ogledalce - tajna ženske torbe, selfiji i nezaobilazni toaleti

Uvek sa sobom nosim ogledalce: da popravim ruž (mada ga već toliko dugo stavljam da bih to mogla da uradim i napamet), da počupam višak dlačica, koje niču tamo gde im nije mesto (u tome nikada ne uspevam u potpunosti), da proverim zube (je li ostalo šta od hrane, pošto stalno nešto muljam po ustima)...

Ukoliko mi se desi da sam ga greškom negde zaturila i da ga trenutno nema u torbi-džaku (sve svoje sa sobom nosim), ogledam se u toaletu (što se iz priloženog vidi), u displeju mobilnog telefona u autobusu (ukoliko ne opaljujem selfije ili krišom fotkam neobične face i situacije u gradskom nam i milom prevozu), u izlogu radnji...

Danas nije neobično imati bezbroj svojih fotografija koje ćete promovisati na raznoraznim društvenim mrežama i nije čudno menjati profilnu češće nego što jedemo, a sve u iščekivanju što više lajkova i pozitivnih komentara.

                                        Narcisoidnost: skala na kojoj se svako može naći

Postoje stihovi Leonarda Koena, koji glase otrpilike ovako: 

Mislio sam na tebe 

i sebi se udvarao...

ili

Umirem

jer ti nisi 

umrla za mene...

Jesmo li toliko zaljubljeni sami u sebe kad se stalno ogledamo, šepurimo, pućimo? 

Kad stalno mislimo o sebi, na sebe i svoje prohteve, čak i kada smo zaljubljeni?

Psiholozi, psihijatri (i ostali bolesnici...šala mala, to je zbog naslova knjige Munjosa Avie) kažu da se i zaljubljujemo u one koji nam sliče. 

Ko ili šta se to poigrava sa nama? 

Ego,  naša narcisodnost, potreba da nas drugi prihvate?

                                      A šta ako nam se ne dopada naš odraz u ogledalu?

Šta se događa kada počnemo da starimo, kada se (ma koliko još uvek privlačni, fotogenični i simpatični bili) u našem odrazu u ogledalu više ne vidi ona radost otkrivanja i samootkrivanja, kada počnemo da dobijamo sve one visuljke usled godina ili gravitacije?

Hoće li ogledala tada postati  manje poželjna? 

Hoćemo li prikrivati određene delove tela (lica), ili ćemo ogledala u potpunosti ukloniti iz svoje blizine?

Hoćemo li stavljati povez preko očiju ili maskirati lice kao grofica Kastijone, lepotica selfija iz 19.veka?

             

                                      Kada u ogledalu vidimo mane koje ne postoje

Sećam se perioda kada sam mislila da mi je jedna (ili druga) kći na pragu anoreksije, kada, onako mršava i izgladnela (za većinu majki deca nisu dovoljno jela), sve vreme ovoga sveta provodi ispred ogledala sa santimetrom u ruci i odmerava svoje grudi, bokove i stražnjicu (kao građevinar koji meri tavanicu, zidove i podove razmišljajući kako sve to da promeni).

Ili,

dok sam slušala svoje učenike kako se žale da su previsoki, presitni, predebeli...nosati, širokih kukova, glavati, ušati...

Mogu li ja biti neko drugi? Možeš li ti biti ja? 

Mogu (možeš), ako izgubiš sebe.

                                        Dođe mi da vrisnem svakom mladom čoveku: 

                                         Nemoj da odbijaš da budeš ono što jesi  

                                                           kakav god da si...

                                                          da živiš svoj život 

                                       samo zato što si jednoga dana ugledao sliku 

                                                   nekog fotošopiranog modela.

                                                   Nemoj da izgubiš sebe

                                      radi nekog fantoma koga pokušavaš da dohvatiš.

Ogledalce, ogledalce moje, najlepši na svetu ko je?

Dobri judi i interesantni ljudi nisu uvek isti ljudi

Dosadilo su mi one česte izjave: Ali on je dobar čovek.

Ne ume da prenese deci znanje, da održi disciplinu, da ih nečemu nauči, ali on je dobar čovek.
Ne ume da vodi školu, sve je u rasulu od tehničkog osoblja do onih zaduženih za nastavu, nije dobar domaćin, ali on je dobar čovek.
Nije me pitao kako sam i šta radim, da li mi je teško, ali je zato ispričao sve o sebi, i o tome kako se dajani sa parama, ali, kako je eto skrpio za letovanje kod rođaka, i kako je bilo lepo proletos na seminaru u Italiiji...i on je dobar čovek. 

Šta je to uopšte dobar čovek?

Pre svega, valjda onaj, koji, iako mu se žuri, zastane i sasluša dok mu pričaš kako ti je majka na samrti, možda ponudi pomoć (ako je u mogućnosti), savet (ako ga ima), iskustvo (ako je slično doživeo). 
Ne prekida te u pola rečenice, ili se makar izvini ako tad nije u mogućnosti da te sasluša.

Dobar čovek ima razumevanja za drugog čoveka. Ne čini to samo onda kada se to ne kosi sa njegovim dnevnim rasporedom, već nekada i zapostavlja nešto iz tog zgusnutog programa da bi pomogao. 
Izađe da ti dočeka dete sa ekskurzije ako ti ne možeš, a zamoljen je za uslugu. Odlazi da odnese ponude tvojoj majci u bolnicu iako mu to nije usput, jer si ti sprečen. Dolazi na sahranu iako ne voli sprovode. 
Šta znači ono: Ne idem ni na venčanja ni na sahrane? 

Sa prijateljima deliš većinu stvari, pokušavaš da pomogneš, makar rečju, toplim zagrljajem.

Srela sam mnogo dobrih, nesebičnih ljudi, i onih za koje se govori: Ali on je dobar čovek.

Možda je taj dobri čovek interesantan, možda piše na zanimljiv način, možda lepo deklamuje Jesenjina ili Majakovskog, možda o Rusiji, ume da ispriča neobične, neispripovedane priče. 
Mnogo je takvih. Uživam u njihovom prisustvu. Učim. Podstiču me da se menjam, da i sama budem poput njih. 
Ali nisu svi interesantni ljudi dobri, i obrnuto.

Često to ne ide jedno sa drugim, mada se ne isključuje.

A onda, opet, te dobrice umeju i da zastrane, da budu dobre toliko da zaborave na sebe.
Moja majka je bila jedna od takvih. Činila je sve da bi usrećila druge: muža, decu, okolinu...ne zamerajući se nikome, obilazeći bolesne, tešeći slabe i usamljene.
Kada se sama razbolela, na momente sam se plašila da je zagrlim, onako snažno, muški, ne zato što bi joj to nanelo bol (a moglo je), već zato što bih se mogla zaraziti njenom slabošću (jer nejednom mi je to njeno dojučerašnje darivanje drugih, zaličilo na pomanjkanje hrabrosti da se kaže ne, da se usprotivi nerazumnim zahtevima okoline koja je mrvila njenu dobrotu). 

Grlila sam je, ali ne onako kao što bi trebalo - sa osećanjem da bi to moje grljenje moglo da joj pruži energiju, koja joj je tada nedostajala. 

Interesantan sam čovek (bar mislim), umem da komuniciram sa drugima, da zasmejem, saslušam, ispričam lepe priče, napravim štimung u društvu, pozitivna sam, što bi se reklo- dobrih vibracija, ali da li sam dobar čovek, to ne znam.

Dobri ljudi i interesantni ljudi nisu uvek isti ljudi.

Moj pogled na svet - 201. post

Na današnji dan pre godinu dana pokrenula sam ovaj blog i malo je reći da sam srećna. Presrećna sam iz milion razloga: ponovo pišem i neko to pisanje vidi i nekoga dotiče, polako upoznajem nove ljude, koji se sličnim bave, ponovo uspostavljam kontakt sa drugima koji su se u međuvremenu izgubili, širim interesovanja, produbljujem stara...

Gledam na svet nekako drugačije. Vidim sve te nepregledne mogućnosti koje pruža, želim da ih zadržim u glavi i napravim planove za budućnost. 

Zašto bi mi televizor, ili neka njemu slična sprava, bio u sferi apsolutnog interesovanja? 

Želim da pronađem potpuno nov način života, da iživim sve svoje fanzazije. 

Glumica, zašto da ne? Andrea ide na časove glume, drugarica iz gimnazije igra u amaterskom pozorištu. 

Volontiranje, why not? Ne može i ne treba sve u životu da se naplati. 

Mogu da iskoristim svoje dugogodišnje iskustvo u prosveti i koliko-toliko znanje pokupljeno za dve godine pohađanja Geštalta. 

Mogu da razgovaram sa mladima i pokušam da im pomognem da razumeju neke stvari koje im se događaju, da im lakše padne pomisao da su imali sreće kada su po povratku kući iz škole prošli bez većih trauma. 

Da, deci je danas veoma teško. Sreću se sa brojnim izazovima. 

Pre neki dan na Adi kraj mene deca uzrasta 11, 12 godina...motaju džoint. Govore glasno, tako da čujem kako su nekom ukrali 3000din i kupili nekoliko grama gandže. Zvoni telefon jednom od njih, koji se kupa onako ošamućen od marihuane koju je sa braćom podelio. Javlja se jedan od nekupača na telefon i dovikuje: Hej, zvala razredna! 

Ništa se ne događa. Nastavljaju sa svojim aktivnostima. 

Onda su se sukobljavaju sa staricom, koja kupi svoje stvari i odlazi.

Naivno, sa željom da ih otreznim, prilazim im sa pitanjem zašto to rade. Najglasniji odgovara: Da zaboravimo probleme. Bolje to nego piće.

Ne znam da li da se smejem ili da plačem.

Mislim da imam sreće što su me njihove godine odavno napustile, mada se iznova i iznova sa takvom decom srećem u školskoj klupi.


Više ne mogu da se sunčam pod njihovim pogledima i odlazim. 

Kasnije slušam komentare kako sam dobro prošla. Prisećam se nesrećnog pesnika koga su dečaci tog uzrasta prebili.


Ne želim da mi to umanji radost života, mada sam i dalje pod utiskom tog popodneva. 

Ne želim da ostanem okružena neugodnim stvarima, zarobljena njihovom negativnošću, iako je to naša realnost. 

Ne mogu ni da je sasvim negiram. Mogu da pokušam da pomognem onoliko koliko sam u mogućnosti, možda tek u svom dvorištu, ali isto tako i da napravim neki svoj mikro-svet, oazu -pribežište od surove realnosti.

Pa ipak, dobro je znati da ste spremni da se suočite sa životom i iscedite iz njega istinsku radost koju može ponuditi, kako je to napisao Hanif Kurejši u "Budi iz predgrađa".