Sve je u neprekidnom kretanju

Danas još si gore, sutra ko zna gde i sve ide dalje, kao i pre...

Sve je u neprekidnom kretanju: i onda kad ti se čini da se ništa ne dešava - muve oko tebe zuje, u mirisu se oseća kiša, posle kiše sija sunce (toga smo makar svesni poslednjih godina kada se u jednom danu promene tri godišnja doba).
Deca rastu, ti stariš, jedni umiru, drugi se rađaju - ništa što nije bilo i što neće biti.

Ali čovek ne voli toliko promene, u stvari, on bi da se sve oko njega menja i da mu je uvek iznova novo i uzbudljivo (makar sam sama takva), ali da se on mnogo ne "pomera". Ali ne biva to tako. U pripoveci Radoja Domanovića Mrtvo more, prikazano je društvo koje ne želi da se menja. Zašto? Zato što to iziskuje napor, gibanje, kretanje. Ljudi, u osnovi lenji, zadremali su u žabokrečini svojih života.

Danas mlad čovek promeni više poslova u toku života, čak promeni i zanimanje - doškoluje se, obuči se za nešto drugo... Većina mlađe populacije konobarisala je, delila letke, statirala... Završili jedno, radili drugo, prebacili se na treće (ne govorim o onima koji su još uvek na roditeljskim jaslama, bez obzira koliko im je godina), ali kao da im nedostaju strpljenje i posvećenost, kao da mnogo zuje, a malo meda daju...

No, kao da nas najviše izmene unutrašnja previranja, onda kada se osećamo na vrhuncu blaženstva, a sledećeg trenutka kao da tog blaženstva više nema, ili ga ne osećamo više. To nas nekako najviše pogodi jer ne možemo da shvatimo kako se nešto preko noći promenilo, kao kad dočekamo jutro budni i u jednom trenutku je mrak, a u drugom - već je svanulo. Ako smo dovoljno pažljivi i svesni (a često nismo), uhvatićemo taj suptilan prelaz i razumećemo da se i ta promena neko vreme "pripremala". Nezgodno je samo ako u nama večno "čuči" i "šunja se", kako Mika Antić reče - naš početak. Onda nikako da zakoračimo i ostvarimo ono što u nama "kunja".

Počeci su lepi, odišu novinom, entuzijazmom i lepotom, ali zahtevaju napor, samodisciplinu i istrajnost da bi se realizovali.

Bilo kako bilo, hteli ili ne, promene su neizbežne i zato ih treba prihvatiti bez mnogo roptanja. A i ako ih ne prihvatimo, one će se dešavati mimo naše volje.

Okreni, obrni, opet Nušić

Ne znam da li ja pratim Nušića ili on mene:), tek malo, pa malo, evo mene opet o Alkibijadi Nuši.

Izgleda da neće samo Marko Kraljević po drugi put među Srbe, već i naš najveći komediograf, čije su komedije Dr (o kupovini diploma i lažnom predstavljanju), Pokojnik (o gramzivoj familiji), Sumnjivo lice (o komrumpiranom birokratskom aparatu) ili Gospođa ministarka (o malograđanštini i o "žabi koja je videla da se konji kuju, pa i ona podigla nogu) aktuelne i danas.

Tek, evo nas u Smederevu, ispred kuće u kojoj je Branislav Nušić, tada Alkibijad Nuša, po preseljenju iz Beograda u Smederevo, proveo svoje detinjstvo. Nestašne godine svog odrastanja u ovom gradu kraj Dunava opisao je u romanu Hajduci, kojeg sa zadovoljstvom čitamo u petom razredu i sa čijim junacima Mitom Trtom, Simom Gluvaćem, Žikom Dronjom i ostalima, preživljavamo njihove nestašluke i prisećamo se sopstvenih.

U svojoj Autobiografiji, za koju je rekao da obuhvata period od rođenja do ženidbe (jer posle čovek nema autobiografije:), napisao je, između ostalog, da njegovi biografi nisu samo pogrešno navodili godinu njegovog rođenja, već i mesto, zamenivši Beograd, Smederevom.

Ako je pogrešila babica, koja se prilikom njegovog dolaska na svet obilato okrepljivala rumom i proglasila ga devojčicom, on je poželeo da budućim čitaocima razjasni određene pojedinosti iz svog stasavanja i olakša posao budućim biografima. 
Na sebi svojstven humorističan način opisao je događaje do ženidbe, kako kaže svojom kobnom, trinaestom ljubavlju.
Posebno mesto posvetio je školovanju osvrćući se na pojedine predmete, ali i kritikujući tadašnje školstvo, a posebno učitelje, koji su se dali podmititi, te je na kraju svako od đaka mogao izmeriti koliko ga je pari kobasica, svinjskih nožica za pihtije ili ostalih đakonija koštalo školovanje.

Sada, u kući njegovog odrastanja, spremaju se i prodaju slana peciva, a ulica u kojoj se nalazi pekara, nosi njegovo ime.
Međutim, i pored ploče sa natpisom da je u ovoj kući nekada stanovao velikan naše komedije, mnogi Smederevci ne znaju za ovaj podatak. Mi smo, na našu radost, imali sreće da naiđemo na stanovnika ovog grada koji je umeo da nas uputi ka sadašnjoj pekari:)

Po čemu nekoga pamtimo

Nekoga pamtimo po izražajnom pogledu, atraktivnim nogama, gospodstvenom držanju, drugoga po velikom srcu, širokom zagrljaju, dobronamarnim rečima, trećega po valjanim postupcima, pomoći u nevolji, razumevanju i podršci. 

Ali sve pamtimo po njihovom kraju.

Zvezda se uzdigne, zablista ili zgasne, ali kad vidimo zvezdu padalicu, pomislimo želju. 

Upoznamo nekog na običan ili neobičan način, često nas neko očara na prvi pogled, ali ono što ćemo najčešće pamtiti jeste način na koji smo se rastali i osećanja koja smo tada imali.

Pre nekoliko dana, hiperbolisano bi bilo da kažem da sam bila zatečena, možda bolje da nisam bila pripravna za vest koja je jednoj mojoj koleginici saopštena, a odnosi se na to da od sutra odlazi u penziju. Iako je znala da je dan pre ispunila uslov za istu, danas za sutra, nateralo joj je suze u oči. I učenici, kojima je do tada bila razredna, nisu se osećali bolje. Bez obzira na sve, dva meseca pred kraj godine, ostati bez razrednog, koji ih je vodio kroz peti, šesti i sedmi razred, nije svejedno.

Već sledeće nedelje i sam direktor je dobio slično obaveštenje. Primopredaja dužnosti, kojoj nisam prisustvovala, na osnovu onoga koliko sam čula, izvršila se u jednoj rečenici uz stisak ruke. 

Toliko o odlasku jednih i dolasku drugih.

Želim svako dobro i jednima i drugiama, i ne ulazim u razmatranje ničijih zasluga i propusta. Govorim o odlasku koji treba da se pamti po lepim rečima, po dostojanstvenom pozdravu i onih koji odlaze i onih koji ostaju.

Sa nekim kolegama provedeš pola veka, podeliš ili ne podeliš  i nešto više od zajedničkog vremena na poslu. Bude tu svega, i nesuglasica, i zanemarivanja, pa čak i manje-više teških reči, ali, na kraju krajeva, i to je život.

Neću reći ni ovaj ili onaj je bio dobar čovek, jer je to postala fraza koju prečesto upotrebljavamo. Neću reći, ni promenio se, poljuljao, posustao, jer i to je u ljudskoj prirodi. Neću ništa takvo reći, ni pozitivno, ni negativno, jer ko sam ja da o bilo kome donosim zaključke, a još manje sudim. 

Ono što želim da kažem, jeste da volim početke, da me oni inspirišu i čine ushićenom, ali da završetak delo krasi i da svi generalno treba da razmislimo o tome.

Nomofobija

Nova vremena, nova moda, nove fobije.
Svi znate za agorafobiju (strah od otvorenog prostora), klaustrofobiju (strah od zatvorenog prostora), akrofobiju (strah od visine) i tako redom. Ali da li znate šta je to nomofibija ili no mobile phone phobia?

Možda baš i niste čuli za ovaj naziv, ali ste se svakako bar jednom uplašili za svoj najnoviji telefon, bilo zato što ste mislili da ste ga izgubili u prevozu ili da nećete moći da ga koristite jer vam je baterija iscurila ili je iz nekog razloga zabagovao.

Svi imate makar jednog prijatelja koji se non-stop pipka po džepovima tragajući za ovom spravicom bez koje mu je život postao nezamisliv.
Isto tako, mi koji radimo u prosveti, gotovo svakodnevno se susrećemo sa prestravljenim učenicima koji su ostavili svoj pametni telefon u vašoj učionici, a onda ga je tetkica sa sprata predala drugoj na spratu niže, a ova dežurnom policajcu i tako nižite sami opcije u beskonačno dok vam adrenalin raste. Nervoza, napetost, strah, panika, birajte sami.

Pored straha od gubitka voljene igračke, kod određenih konzumenata istih, postoji i strah kada u određenim situacijama treba uređaj staviti na off. Gotovo dožive paniku kada u bioskopu čuju: Molimo vas da isključite svoje mobilne telefone.
Da ne govorim o panici učenika kada im oduzmem iste ili ih pohranim u svoju tašnu zbog korišćenja na času.

Mislim da će uskoro sve ostale fobije ustuknuti pred nomofobijom.
Ne znam da li da se smejem ili plačem.

Kad svi budemo bili jednaki

Kad izbacimo sve one visoke kao planina i satremo sve one što šume pod nama, nećemo više zazirati od onih koje bismo gledali iz nizina, niti se osećati važnim u odnosu na one koje bismo posmatrali s visina. Postali bismo svi jednaki.

U školi i dan-danas postoje đaci koji vredno uče i rade, nebitno čime su motivisani (iz neke svoje unutrašnje potrebe, iz gladi za znanjem ili postignućem, zarad slave, ocena, blagonaklonog stava roditelja ili nastavnika). Te iste đake, neretko, na časovima ili na odmorima, ili posle škole, maltretiraju zajedljivim komentarima, ili čak i fizički, ostali - drugi, koji su postali slični u toj svojoj zluradosti i prikrivanju vlastitih mana u gomili.

Šta, ne sećate se takvih koji su čitali i ono što niko nije čitao (uzmimo samo lektiru, koju ste vi, prepričanu, skidali sa interneta) , koji su znali i ono sa margina, kome mame, tate i ostala rodbina, a sada i sami nastavnici, pa eto, i ja, nisu pisali pismene zadatke?
Ko još danas strpljivo čita knjige, a da nije u pretrpanom autobusu dok oko njega odzvanjaju glasovi, koji govore o nesporazumu na poslu, o tome ko je šta jeo, kupio, uradio?

Šta, u kući nemate više od jednog televizora u dnevnoj sobi? Nemate onaj "prozor u svet" u spavaćoj, nemate "pilule za Lilule" koje će vam doneti srećan put u snove?

Kako ćete voditi razgovor sa nekim ako niste pokupili sve informacije, nećete valjda pričati o zalasku sunca koje večeras izgleda drugačije?
Kad ste uopšte posmatrali zalazak sunca, tako nešto preskočite i dok vrtite kanale na svojim velikim (što veći, to bolje) plazma televizorima?

Juče ste bili u Veneciji za 39 evra, gde sam ja bila prekjuče, a gde će neko drugi biti prekosutra? Šta, još niste posetili Dubaji ili Kubu? Sve je postalo veoma pristupačno, treba samo da se pokrenete (mada i ne morate, sve to, a možda i lepše i bolje, možete videti na ekranu).

Ekran je postao vaša prošlost, sadašnjost i budućnost, vaša zamena za roditelje, rodbinu i prijatelje. Kad odete kod nekoga u posetu, slobodno gledajte prenos utakmice na mobilnom, ako i ostali ne gledaju, ili surfujte po netu, ako vam je dosadno, niko vam neće zameriti.

I znate onog sa početka priče koji se razlikovao, onog koji je koristio još nešto osim palčeva, onoga koji nije učio samo kako se tipka, pa i taj je morao da se prilagodi. I on je počeo da čita skraćene verzije klasika, i on je počeo da gleda samo slike, a ne žive prizore, jer morao je da se ukalupi.

Treba svi da budemo jednaki među jednakima, nikakva odstupanja, nikakva brda i doline (o planinama da ne govorimo), reke ponornice i sl. Nikakav vertikalan rast, samo horizontalan.
A ako vas neko pita jeste li srećni, a vi odgovorite: Nego šta, sad smo svi isti.

Kad se osetimo da smo usamljeni, odbačeni, bez dovoljno vere

Ponekad nam se čini da nemamo nikoga kome bismo mogli da se obratimo.
I to je u redu. U redu je tako se osećati, ponekad. Ali nije baš najbolja opcija ako se tako osećamo uvek:)

Kažu, rodili smo se sami, umrećemo sami, ali to nije u potpunosti tačno. Rodila nas je mama, nismo baš bili toliko usamljeni uz svu onu halabuku od doktora, babica i ostalih. I ne umiremo baš svi sami, neki pored sebe imaju decu, unuke, prijatelje.

Ali zaista postoje trenuci kada nam se čini da i pored porodice, rođaka, prijatelja, nemamo kome da se obratimo. Zašto je to tako? Možda zato što smo hipnotisani malom crnom kutijom pred kojom provodimo sve više vremena, što su čvrste porodične i prijateljske veze zamenjene površnim prijateljstvima na društvenim mrežama, što su nam te iste porodice raštrkane diljem cele zemaljske kugle, koja neće prestati da se okreće ni pošto mi sa nje siđemo, i što ćemo za te iste delove naše porodice, rasejane uzduž i popreko, vremenom postati stranci. I to je normalno, i u redu je da ponekad patimo zbog te normalnosti koja nam se u trenutku čini nenormalnom.

I u redu je da se osećamo loše kada shvatimo da smo zamenljivi.
Jesmo, stvarno jesmo. Redak je primer psa koji je svakoga dana čekao svog gospodara na železničkoj stanici, 12 godina pošto je vlasnik umro.

U redu je ako patimo što su se prijateljstva, za koja smo mislili da su doživotna, jednoga dana ugasila.
U redu je što nam teško pada spoznaja da naše veze nisu one koje će trajati "dok nas smrt ne rastavi".
Život je težak, bolan, mnogo toga nije ružičasto, ali život je promena i treba da nam je to na umu. Možda ti je danas teško, možda zaista sada nemaš rame za plakanje, ruku za podršku, možda si shvatio da se ne snalažiš dobro u ovom društvu okrenutom materijalnom, ali, već sada je novi trenutak.

Pozovi drugare iz obdaništa, osnovne ili srednje.
Šta ako se niste čuli vekovoma?! Vi još uvek imate zajedničke uspomene. Sklopi nova poznanstva, neki ljudi iz tvoje okoline imaju slična interesovanja, sličan pogled na svet. Upoznaj i one koji su drugačiji. Možda ti se dopadne njihov hobi ili način razmišljanja.
Okupi familiju za 29.11. Ili 1.5. Možda više nemate šta jedni drugima da kažete, možda se sve još davno raspalo, ali negde, negde tamo u prošlosti, vežu vas isti koreni.
Pozovi članove porodice, sve one od kojih te dele kilometri puteva i mučna i dosadna presedanja iz aviona u avion. Pozovi ih i reci da ih voliš. Reci da ti je teško. Oseti bol, tugu, teskobu. Pusti suzu, plači, ridaj...

I ako si star i bolestan, i ako nema ko da ti prinese čašu vode, ni komšije da te poseti, i to je u redu.
Teško je, ali je u redu. U redu je da se pomiriš sa onim šta osećaš, kakav god je to osećaj.

Izlaz je u tome da razumemo šta nam se događa, da prihvatimo svoja osećanja, da imamo razumevanja za sopstvene limite i resurse. Da shvatimo da je sve prolazno i da posle kiše sija sunce, ali i da smo mi prolazni, i to je u redu.

Da li jezik uništavamo mi koji se njime služimo

Stiže mi danas poruka: Jer možeš da mi pomogneš? 

Ne mogu jer sam bolesna🤣.

Kada nešto pitamo, treba da stoji upitna rečca da ili li: Je li (je l') ili da li (da l') možeš da mi pomogneš (apostrof je kod skraćivanja neophodan)? 

Koliko puta u toku dana napišemo nekom poruku ne vodeći računa o malom i velikom slovu, znakovima interpunkcije (o sastavljenom i rastavljenom pisanju neću ni da govorim - ono upućuje na elementarnu nepismenost, ako ovo prethodno možemo da opravdamo brzinom u pisanju, tj. kuckanju)?

Kada tragamo za nečim po internetu, nije važno ni da li smo ukucali malo ili veliko slovo, da li smo pravilno napisali ili ne (izaći će nam: Da li ste mislili...), ali da li se ikada upitamo da li tako uništavamo svoj jezik?

Nisu nam krive reči koje smo preuzeli iz drugih jezika i za koje često ne možemo da nađemo odgovarajuću zamenu jednom rečju, već moramo da posežemo za opisnom konstrukcijom; nisu nam krivi ni "emotikoni" , niti "lajkovanja" na društvenim mrežama; krivi smo mi sami. Olenjili smo se.

Jedna moja prijateljica, koja ima decu osnovnoškolskog uzrasta, uči ih da - kad joj pišu poruke, čine to upotrebljavajući sva pravopisna pravila - što je za svaku pohvalu. To posle pređe u naviku i, eto, petice na pismenom - i pismenog čoveka.

Da nas je više takvih,  sačuvali bismo i svoj jezik.