Slabost je ujedno i naša snaga

Prvo pitanje koje postavljam sebi posle nedavnog bliskog susreta sa pločnikom, koji me je podstakao na razmišljanje o našim slabostima i vrlinama, jeste - kakve su naše granice: propustljive, polupropustljive, rigidne...zdrave ili nezdrave?

U jednom psihološkom testu, koga se sećam još iz najranijih školskih dana kada sam leta provodila u tada popularnom Pionirskom gradu, postojala je instrukcija da zamislimo kuću i imanje koje nam je u nasledstvo ostavio bogati rođak iz Amerike. Jedno od pitanja je bilo da li ćemo to imanje ograditi. Ne postaviti nikakvu ogradu, značilo je da u svoj život puštamo sve i svakoga, dok je neka vrsta žive ograde predstavljala razumsku zaštitu svoje unutrašnjosti, te i selektivno prihvatanje ljudi, događaja i uopšte spoljašnjeg sveta. Nasuprot potpuno neograđenom imanju, postojala je i opcija podizanja bedema, što je označavalo veštačku odbranu od sredine, ali, kad sada malo bolje razmislim, verovatno i donošenja dobre odluke ukoliko nam od te iste sredine preti opasnost, ili želimo da od nekoga ili nečega sakrijemo našu intimu.

Da li mi uopšte postavljamo granice i koliko su one, ukoliko ih postavljamo, propustljive?

Znamo, da kad se zaljubimo, naše granice vidno popuštaju i da smo mi tada u nekoj vrsti konfluence ili ljubavnog poljupca na francuski način:) slepljeni sa osobom kojoj smo poklonili naše srce i pamet:) Vremenom, taj klinč:) popušta, i dobro je što je tako, jer da nije, mi bismo izgubili svoje ja i ne bismo znali gde se mi završavamo, a gde počinje neko drugi.
Ako ne znamo koliko možemo i koliko hoćemo, ukoliko dopuštamo drugima da odlučuju umesto nas, u bedaku smo, jer ne znamo ni ko smo, ni šta smo, ni dokle se pružamo.
Isto tako, ukoliko preterano vodimo računa šta će neko drugi reći na ono što uradimo i kažemo, povlačimo se čim se misao, najčešće konfrontirajuća sa okolišem, pojavi.

Zdravo je postavljati zdrave granice

Čini mi se da smo mi, žene, kroz našu prošlost naučene da dajemo i da često ne umemo da postavimo svoje granice. Ne sumnjam da postoje one, koje će mužu ili detetu reći da sačeka dok ne završi sa aktivnošću kojom se trenutno bavi, ali redak je muškarac koji će odložiti svoj posao ili hobi zbog toga što bi žena htela da izađe sa njom da se prošeta ili sl. Znate onaj vic o tome kako je momak pitao devojku da li voli Madrid, na šta je ona potvrdno odgovorila, a on nastavio - a Barselonu...e, onda ćemo gledati utakmicu Barselona:Madrid, ili tako nekako:)

Kakve sad to veze ima sa vrlinama i manama?
Ima. To sam zaključila iz sopstvenog udesa. Ja ne umem da postavim granice. Zato je trebalo da poljubim beton i shvatim da je granice nužno postavljati, da ti one omogućavaju prirodnu i potrebnu zaštitu vlastitog integriteta.
Ne moraš na sve da kažeš da... npr. možeš da ideš na privatne časove samo kod one dece koja ti odgovaraju i sl.
Ne moraš uvek da budeš Žena zmaj:)

Supermen je jedan od junaka stripa koji gotovo nema mana: brži je od lokomotive, leti, čuje bolje od običnog smrtnika, niko mu ne može ništa, osim jedne stvarčice sa njegove planete - kamenčića sa Kriptona.

U nama se kriju i naše moći i naše slabosti.
Preokrenimo svoje slabosti u dobitke.

Snovi predskazuju, hteli mi to da priznamo ili ne... Ili kako je to biti Roki Balboa

Sinoć sam pala na ulici, i slomila, ni manje ni više - nego nos, kao da je on moj najmarkatniji deo:) Himalaji.

A da se moglo sprečiti, moglo je. Ne, ne pijem. Pijance, kad padnu i bog čuva. Ne, nije me ljubomorni muž premlatio. Nosim štikle i na planinarenju, a od kako me kolena bole, i putešestvije ulicama i pentranje po autobusu, za mene je veranje. Ali ja hoću da budem lepa i zgodna, kad nosim potpetice, delujem glamuroznije i moji valjušci se manje i vide. Glupavo žensko - koji muškarac bi to uradio?

Ima žena, koje kažu, da po dolasku od frizera, ni po dva dana ne primete da im je jedna strana duža, a ja sam se već jutros malko našminkala. Sujeta, možda? Navika, verovatno? Deo karaktera, sto posto. Takav mi je stav, šta ću. Da ga korigujem, trebalo bi. Da li ću - ne znam.
Teško je menjati se, posebno u ovim godinama. Sa jednog časa trčim na drugi, stalno u nekoj žurbi, ali tako je bilo oduvek. Štreber. Samo mi daj samar, a ako me ne upregneš ti, natovariću se sama. Ne ponosim se, samo konstatujem.

I onda, kakve veze to ima sa snovima, pa ima, zato što sam naučila kako da ih razumem, zato što su mi saveznici, ali ja loš prijatelj, jer čujem, ali ne primenjujem savete.

Tri dana za redom sanjam kako ležim nepomično, zatečeno: u krevetu, u kovčegu... kako se plafon nada mnom otvara, kako se pod strmoglavljuje... 

Znate li da je, čini mi se Vojislav Ilić, mrzi me sad da guglam, iz godine u godinu sanjao isti san sa silaskom u podrum: svake godine po jedna stepenica manje, dok na kraju nije ugledao grobnu ploču sa svojim imenom. Te godine je i umro.

To smo, što smo. Karakter je naša sudbina. Može se korigovati, ali je pitanje koliko smo na to spremni i koliko jak susret sa životom treba da bude da bismo nešto zaista i uradili:(

A sad adio, ne mogu više da pišem - zatvara mi se oko.

Pokušajte da pogodite ko je ko u vašem okruženju!

Čik pogodi ko sam!

Mnogi imaju umiljato lice, ali pozamašan rep kojim će nas ošinuti čim im okrenemo leđa. Neki, opet, imaju takvu njušku  i takvu dušu od koje biste pobegli glavom bez obzira. 

Evo, male igre asocijacija koja nas može podstaći na razmišljanje koga to nazivamo pacovom, prljavim prascem, vernom kucom...Kome su kandže, rogovi i bodlje  potrebne za odbranu, a kome za napad...ko gamiže, a ko ponosno korača na dve noge...

Lice dobrice, duša zmijice
Postoje primerci ljudske vrste koje biste najradije držali podalje od sebe i svog doma. Ne, nisu oni tako neugledni, naprotiv, često umeju da vas izgledom zavaraju, ali imaju poduži jezik koji ume da oplete sve i svašta. Na prvi pogled mogu vam se učiniti umiljati kao kućno mače koje vam prede oko nogu, ali kad ih malo bolje upoznate, uglas biste odgovorili da im ni zmija nije ravna.

Kada su uši i oči,varljivi svedoci
S druge strane možda upravo oni, koje biste nazvali zmijama, nisu ni približno slični ovim primercima koji umeju da se kamufliraju, jer naše oči često umeju da budu prevarane.

Na to da izgled može da obmane, uputiće vas i svi oni koji svojim mrgudnim stavom i ponašanjem nalikuju na bodljikave ježeve, ali ponekad bodlje služe samo njihovoj vlastitoj odbrani, potrebi da sačuvaju svoju meku unutrašnjost. 
Imam jednu koleginicu, za koju bi svi rekli da je pravi pravcati mrgud koji izjutra mrzi samu sebe, a poslepodne čitav svet, ali ako uspete da joj se približite, tj. ako steknete njeno poverenje i ona vas pusti u svoj svet, shvatićete da od ježonje nema ni traga. 

Nevidljivi, ili možda Superheroji
Postoje i oni nevidljivi. Pogledajte dobro, svuda su oko nas: u prevozu, na poslu, među rođacima, ali mi ih ni ne primećujemo. Ili su pravi majstori mimikrije, ili je to stoga što nemamo dovoljno vremena ni da ih bolje osmotrimo. 
Koliko ima komšija u našoj zgradi za koje ni ne znamo da postoje! Oni ne skreću na sebe pažnju, i često ih postanemo svesni tek kad odu sa ovoga sveta. 
Da li pate, šta se sa njima tokom života događa, jesu li oni možda Supermeni koji svoj plašt stavljaju samo u posebnim prilikama, ili im u mimohodu možemo otkinuti i nogu kao grančicu, a oni od sebe ni glasa neće pustiti?

Sada već poučeni iskustvom, znamo da ovaj svet ne naseljavaju samo oni bučni, koji skreću pažnjiu na sebe, niti oni koji nam non-stop dosađuju svojim problemima i kuknjavom, niti samo dobrice ili zlikovci. 
Ovaj svet je čitava jedna zavrzlama tipova koji nam mogu nalikovati na biljku koja vegetira, a zapravo možemo otkriti da je to samo kamuflaža...

Pustite maštu na volju i pokušajte da pogodite ko je ko u vašem okruženju!

Na jednoj od prekretnica: O, kako čudnih ljubavi ima!

Drugačije čitanje jedne horor priče

Postoji jedna meni draga knjiga kojoj se (ili makar jednoj njenoj priči), uvek vraćam. 
U pitanju je Klajv Barker i Knjiga krvi 1. 

U priči, po kojoj je knjiga dobila ime, i koja govori o jednom mladiću koji je navodno imao psihičke moći koje su podrazumevale i mogućnost komuniciranjima sa umrlima, postoji  deo koji govori o raskrsnici puteva, gde je saobraćaj najgušći i gde je verovatnoća da će se susresti "ovaj" i "onaj" svet, sasvim izvesna. 

Metaforično gledano, puteve, drumove, autostrade, bogaze i svakolike staze, možemo videti kao naš životni put, a mesta gde se čuje zaglušujuća buka, mogu upravo biti raskršća u našim životima, prekretnice koje nam dalje trasiraju život.

Mrtve, koje Barker pominje kako se svete mladiću zbog ispisivanih lažnih poruka na zidovima napuštene kuće, možemo razumeti kao našu prošlost, koju nikako ne ostavljamo tamo gde i treba da bude -u prošlosti. 

A ono što zaista  spaja svet umrlih i živih u ovoj horor priči, kao što su strast, ljubav, i naposletku neminovni gubitak, mogu predstavljati sile koje nas po ovom svetu vode i gone da tražimo od sebe, drugih i od života više i više. 

Naravno, ovome se mogu dodati i druga tumačenja i asocijacije, ali hajde da govorimo sada o ovome što je trenutno mene podstaklo na razmišljanje.

Naučnici su utvrdili da izvesne godine u našem životu predstavljaju prekretnice, te se tako govori o sedmoj godini - kada se završava naše mahom bezbrižno detinjstvo i polazi u osnovnu školu, o četrnaestoj-petnaestoj, kada se pubertet zahuktava i okončava jedan period školovanja, o dvadest prvoj - kada biramo dalji pravac, o dvadet sedmoj/osmoj, kada smo se mahom ostvarili kao supružnici i roditelji, završili fakultete i sl, o trideset petoj , koja se smatra većom prekretnicom, jer na neki način već možemo da sumiramo šta smo sve postigli i da menjamo nešto ako nam se ne sviđa na dojučerašnjem profesionalnom i ličnom putu... i tako redom. 

Vidimo da se sve nekako odvija kroz faze koje traju oko sedam godina i da su sve one obojene i spoljašnjim i unutrašnjim promenama koje nam se ponekad čine kao male, a ponekad kao velike prekretnice na kojima bi valjano trebalo ispitati dojučerašnja uverenja i stremljenja. 

Kada se nađemo u takvoj fazi, bilo da su famozne tridesete u pitanju, ili rane, ili kasne pedesete, čini nam se da smo dospeli u kakav tesnac i da se sve okrenulo protiv nas, ali kako vele: najtamnije je pred svitanje, pa bi sve promene trebalo stoički izdržati i krenuti napred, jer šta nam drugo i preostaje, u prošlosti ne možemo ostati. 
Najgore je ako ostanemo zaglavljeni u nekoj od faza  i iznova i iznova je preživljavamo.

E sad, šta je ono što nas pokreće i po ovome svetu vodi i goni. 
Da li je to ljubav - u čije ime pravimo najluđe stvari ili činimo ono što i ne možemo zamisliti, ili je to strast prema umetnosti, poslu, deci, prirodi ili nešto sasvim drugo, za svakoga je različito. 

Svima nam je dobro poznat osećaj kada nam se svemir čini kao neispitano prostranstvo koje nas tera da sanjamo velike snove, ali nam je poznat i onaj osećaj kada se najednom čitav taj svemir sruši ili stane u jedan sobičak, sada ispunjen teskobom i nelagodnošću. 

Samo bez panike, sve ima svoj početak i svoj kraj. Sve što se rodi, mora jednom da umre. 
Pa ipak, mi želimo da traje, da se taj naš osećaj ponesenosti nikada ne okonča. 

Ikar je želeo da dosegne Sunce i svi znamo koliko ga je ta njegova žudnja koštala, a opet, u ime ljubavi nastala su neka od najlepših dela, da pomenemo samo Tadž Mahal, koji je u čast svoje preminule žene izgradio Mumtaz Mahal... 

Hoćemo li se odreći svoje ljubavi i žudnje samo zato što će se jednom okončati? 
Iskreno se nadam da nećemo. 

Mladić iz priče je preživeo ono što su mu mrtvi učinili, jer je pokušao da se poigra njima. Lepota njegovog tela je propala pod ispisanim minijaturnim rečima mnogobrojnih rukopisa, ali je to spojilo njega i doktorku koja je najzad dobila dokaz za kojim je čitavog života tragala - o životu posle smrti. 
On je postao knjiga krvi, a ona njegov prevodilac.

Eto, i jednu horor priču možemo pročitati na drugi način.

Želim da se zaljubim, da gledam horor filmove i ludo se provodim...idemoooo

Vratili smo se sa zimovanja, ili kako god, s obzirom na trenutne vremenske okolnosti. 
Dok je trajalo šestodnevno ludovanje u Banji Vrujci, deca su slala svakodnevno roditeljima obaveštenja o aktuelnim događajima koristeći se  stilskim figurama, a da to možda nisu ni znala. Tako je, na primer, hiperbola bila zastupljena obilato, što je i u saglasju sa njenim tumačenjem:) Ne bih mogla tačno da prepričam sve što sam čula, a i ne bi bilo fora, ali su i metafore za pojedine likove, kao i poređenja po suprotnosti, tj.kontrasti, bili prilično inspirativni. 
Elem, verzije zimovanja ispričanih roditeljima bilo je napretek, kako i dolikuje duhu naroda, gde se prenošenje s kolena na koleno i različitih varijanti istog, praktikuje vekovima:)

Prvi dan je protekao u pokušaju pravljenja slajma, koji je završio na terasi i ispod nje, u prelascima  iste i preleteanju s jedne na drugu, mada za tim uopšte nije bilo potrebe, ili je makar meni samo tako izgledalo. Kako smo bili u prizemlju, sve je naizgled imalo nizak stepen opasnosti (mada predostrožnost nikad nije naodmet, što se pokazalo tačnim prilikom lomljenja stakla na balkonskim vratima koji dan kasnije:( )

Drugog dana je bio najaktuelniji bazen, gde su se izvodile raznorazne aktivnosti, počev od onih nad samom vodom (što je značilo da su se oni koji su se nalazili na ramenima svog para, borili protiv drugih), preko onih u vodi, kao što su: prskanje, gnjuranje, sa pokojim utrkivanjem sa jedne strane širine bazena na drugu, dok je tek retkima dužina bila izazov, do onih podvodnih - koji su se ticali izazova ko će duže ostati pod vodom. 
Naravno, bilo je i onih koji su samo šetali svoje kupaće kostime i druge negližee kraj ivice bazena i osvajanja što više poena za sebe i svoju ekipu (pošto je tu bilo više škola), ali to je za neku drugu priču.

Neću prepričavati šta se sve odvijalo svakog dana između šetnji, bazena i večernjih aktivnosti, jer bi to bilo zabavno verovatno samo samim akterima kao neki vid podsećanja, ali ću pomenuti izlet u selo Paštrić, posetu Muzeju kamena u privatnoj kući biologa Pece Petrovića, gde nismo imali prilike samo da se upoznamo sa različitim vrstama kamena i čujemo zanimljive priče o njemu, već i da vidimo kožu pitona iz Južne Amerike, družimo se sa jednim povećim zecem koji nije završio u loncu i neobičnim ćubastim petlom.

U relativnoj blizini se nalazi i Ribnica, manastir, koji monah Arsenije pokušava da obnovi i u njemu osnuje bratsvo, što je mnogo teže nego setrinstvo. On nam je ispričao i zanimljivu priču o Svetom Petru i Pavlu, kojima je manastir posvećen. 
Kasnije smo posetili i Ribničku pećinu sa širokim ulazom i mračnom unutrašnjošću, koju smo želeli da ispitamo, ali su bojazan i dovoljna količina razuma nadvladali znatiželju.

Ali ono što je svakako ostavilo traga u mojoj duši jeste spoznaja da što više detetu braniš da nešto proba, okusi, istraži, ono biva sve zainteresovanije za tzv. zabranjeno voće. 
Ukolo više toga ne dozvoljavamo, utoliko će dete imati više razloga da skriva ono što je uradilo.
Neću vam baš sve otkriti, ali roditelji bi ponekad trebalo da se upitaju koju i kakvu verziju događaja im je dete plasiralo, jer jedno je dete u kući, a drugo u školi, na izletu, među vršnjacima, gde ćesto, ono povodljivo i nesigurno, ponaša se drugačije trudeći se da se prilagodi društvu.

Čivijaška republika

Šta vam prvo padne napamet kad pomislite na Šabac? 

Šaban Šaulić i reči pesme: Hoćemo li u Šabac na vašar? Hoćemo... Da idemo da se napijemo...
Čivijaški karneval koji se održava svakog septembra ili poznate ličnosti, kako prošle, tako i sadašnje, kojima je Šabac rodno mesto: Laza Lazarević i Oskar Davičo ili Dušan Kovačević i Bransilav Lečić?
Zorka Šabac ili Miloš Obrenović i njegov brat Jevrem? 
Brojne kafane, sada doduše poluprazne, ili butici sa garderobom iz Turske po povoljnim cenama?
Renovirani hotel Sloboda ili Šabačko pozorište ili biblioteka, u kojoj se mogu naći zanimljivi primerci knjiga za spremanje ispita na Filološkom fakultetu?

Kada smo posle Svetosavske priredbe, iz Beograda odjezdile put Šapca, prvo što sam primetila bio je kontrast između komotiteta auto-puta do Rume i drugog dela, koji je od naplatne rampe vodio put mojih korena, koje, avaj, pohodim prvi put...

Dolazimo na šabačku autobusku stanicu i zatičemno smog u vazduhu, za koji Irena kaže da je magla. 

Magla ili smog, tek grad mi deluje sivo i pusto. Fotkamo se kraj zapuštenih kućeraka sa natpisom Krojačka radnja ili Video-klub i butika sa robom iz Turske. 

Subota je i još se nešto može kupiti; roba šarolika, cene svakojake, valja štogod probrati. 

Irena, mlađa i smelija, pazari ponešto i odlazi zadovoljna put renoviranog hotela Sloboda u centru grada.

Isplanirala je da pre svih znamenitosti, upoznamo najnovije usluge u hotelu, a tiču se brige o telu - wellness ili spa, odlučite sami, tek podrazumevaju: teretanu, đakuzi, slanu sobu, parno kupatilo, bazen, masažu i saunu. 

Ok, hajde da se raspištoljimo u ovom luksuznom hotelu i poradimo na nečemu što ima veze i sa telom i sa dušom, a pre svega je namenjeno opuštanju. 

Kraj okruglog bazena sa podvodnim svetlima, dve devojke našminkane u fulu, sa sve nadograđenim trepavicama i bronzanog tela, pokušavaju da se uslikaju, ali im to ne polazi za rukom, jer bazen nikako da se isprazni, a one baš i ne bi da se okvase, već tu, negde na stepenicima, sa vodom do gležnjeva, da uhvate što bolju pozu i što bolje svetlo. 

Ostavljamo ih da se snađu kako znaju i umeju i odlazimo put slane sobe, u kojoj, ispostavlja se kasnije, najbezbolnije je:)
U sauni je prevruće, u parnom kupatilu se ne vidi prst pred okom, a đakuzi je toliko mali da mi se ne sedi tik uz nekoga. 
Odlazimo na relaks masažu. 
Pitam fizioerapeutkinju da li zna šta su to čivije, a ona misli da je pitam za činije, te mi nudi jednu, valjda da proverim toplotu ulja kojim će da me maže:)

Kada shvatim da me nije čula ili razumela, ponavljam, a ona priča o Čivijadi, vašaru smeha i humora. 
Da mlađi Šapčani ne znaju šta su to čivije (i šta sam pa ja sad sa tim zapela), saznajem i u frizerskom salonu, u koji odlazimo kasnije.

I stvarno, zašto Šapčane zovu Čivijašima i šta su to uopšte čivije? 

Ono što meni pada napamet vezano je za muzičke instrumente i štimovanje žica, ali nisu oni dobili ime po čivijama na gitari ili violini, već po anegdoti vezanoj za Miloša Obrenovića, kome su, po predanju, prilikom jedne posete pristalice Karađorđevića izvukle čivije iz točkova, te je završio na prašnjavom putu. 

Posle čupanja drvenih klinova kralj je Šapčane nazvao Čivijašima. 

Najon opuštanja u hotelu i bavljenja razmatranjem činija i čivija, bacile smo se na klopu i na dert, po kome su Šapčani poznati. 

Uživale smo u đakonijama i malko proučavale istoriju grada, te tako saznale da je u vreme Miloševog brata Jevrema, varoš cvetala, te da je početkom 19.veka, kada je bio zapovednik u Šapcu - osnovao školu, bolnicu, muzej, apoteku. 

Zahvaljujući njegovim naprednim shvatanjima, grad je bio jedan među viđenijima u tadašnjoj Srbiji. 

Zarad toga, sutradan, iako je i dalje maglovito i sivo, i još nedeljno jutro, kada ništa ne radi i kada su ulice gotovo prazne, posećujemo šetalište, slikamo se ispred biblioteke, škole, pozorišta i crkve, i obećavamo da ćemo sledeće put dati prednost kulturi i obrazovanju.

Do sledećeg puta, u Šapcu, ili nekom drugom gradu:)

Slonica koja je izgubila sreću i druge budističke priče, Ađan Bram

Kada čitamo neko delo, nije toliko bitan sadržaj koji nam se prezentuje, već utisak koji ostavlja na nas, jer je to ono što ostaje i "prodaje" knjigu.

Ponekad je to pravi biser mudrosti, serviran kroz lepu metaforu koju smo spremno prihvatili, ponekad je to doza humora koja nam je vratila osmeh na lice, ponekad i negodovanje i neslaganje sa onim što autor iznosi.

U knjizi Slonica koja je izgubila sreću i druge priče možete naići na različite pričice o životu i o tome na koji način možete izaći na kraj sa mnogobrojnim svakodnevnim poteškoćama. Neke ste već čuli, neke će vam se učiniti poznatim, neke će vas nasmejati ili naučiti kako da na određene stvari gledate iz drugog ugla.

Evo nekih usputnih misli nad određenim fragmentima iz knjige:

Kada shvatimo razliku između posude i sadržaja, možemo čuvati sadržaj čak i nakon što je posuda uništena.

Ne znam da li je baš uvek tako. Umiru naši najbliži. Ostaju sećanja na njih, poneki dragi predmet, požutela fotografija... Pamti ih jedna generacija, u najboljem slučaju dve ili tri. Na njihovim grobovima više ne gore sveće...Niko ih se više i ne seća... 

Šta je to onda što ostaje kada materijalno nestane, kada kuće propadnu i zarastu u šiblje, kada na sećanje padne paučina? 

Možda ostaje učenje koje se prenosi s kolena na koleno, vera, duboko ukorenjena u nama, ljubav i dobrota spram sebe i drugih? Ili razmišljanje o smrti kada naši voljeni umru, o to da, pitanje o smislu i besmislu, ili o apsurdu života - ako je smrt na kraju, ili, ako hoćete pozitivno, o prisustvu smrti koja te uči da je život dragocen i da se ne treba olako prema njemu odnositi.

Kada u vašem životu naiđe kriza, to je kao da ste ugazili u pseći izmet. Umesto da postanete besni, ponesite ga kući, usadite duboko u srce i iz životnog sranja dobićete mudrost. 

Slažem se, u globalu:), to je nešto što nam stalno govore: da učimo iz negativnih iskustava, da ne odbacujemo strah, bol i patnju, već da u njih uronimo, da iz bolesti nešto naučimo... 

Primerice, ja sam stalno pitala tatu, koji je posle saobraćajne nesreće proveo trideset godina u kolicima, da li je iz toga izvukao poruku... Ne sećam se da mi je dao neko naravoučenije:(

Humoristično - o dreseru koji je brzo umeo da nauči kućne ljubimce da obavljaju nuždu napolju, tako što bi pljeskao, plesao, pevao, tj. davao pozitivan podstrek.

Oduvek sam smatrala da velika snaga i moć leže u podsticanju učenika, u pohvali, u nagradi spram kazne, ali onda sam u priči Kaka-strofalno pročitala kako su jednoga dana mušterije pomenutog dresera postale nezadovoljne jer su njihovi psi, pošto su vlasnici posle pobede svog tima, od radosti počeli da skaču ispred televizora, uneredili se u kući.

Možda nećete pronaći smisao života, sreće ili nečega drugog za čim tragate u ovoj knjizi, ali ćete se sigurno zabaviti i nad nečim zamisliti.