Živimo u svetu u kome je biti srećan -imperativ. Uče nas da je jedino srećan čovek dovoljan sebi i drugima.
Želimo da se zaljubimo, jer je samo zaljubljen čovek - srećan čovek.
Hoćemo da imamo mnogo para i da uspemo u životu, jer mislimo da će nam upravo to doneti zadovoljstvo i ispunjnenje - da ćemo biti srećni.
Želimo da budemo zdravi, jer će nam nedostatak istog doneti brigu, tugu i bol, što je opozit sreći.
Žudimo za dobrim poslom, jer bi nam on mogao doneti beneficije, za koje, opet, smatramo da su nam neophodne - da bi bili...šta? srećni:)))
Ali šta je uopšte sreća i kako možemo znati da smo srećni ako ne iskusimo i drugu stranu medalje?
I ne saznajemo li o tome šta nas čini srećnim, upravo kad to nešto izgubimo?
I je li sreća stanje duha, nešto što ima veze sa optimizmom, ili je to tek trenutak jedan, ili nešto poput blaženstva, ili opijenost, ili harmonija, nešto između???
Nema ko nije govorio o sreći.
Po Aristotelu, kako je jednom prilikom rekao, sreća se nalazi u dokolici, te bi danas - oni bez posla, trebalo da budu srećni, što najčešće nije slučaj, mada je on verovatno mislio na drugu vrstu dokolice.
U Blagu cara Radovana Jovan Dučić je, između ostalog, naveo da nema nijedne velike sreće bez jedne velike obmane, što bi se opet moglo dovesti u vezu sa nadom i optimizmom, koje uzimamo kao preduslov za sreću, i tako redom.
Mnogobrojne su definicije sreće i onog što uz to naše poimanje sreće, ide. Navešću još samo Andrićevu rečenicu iz Ex ponta: Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni i još čudnije: kako često nam baš to malo nedostaje.
E sad, zašto ja razmišljam o sreći, i ne samo razmišljam, već se pravim pametna i pišem, kad najverovatnije o sreći razmišljaju samo nesrećni?
Zato što, kad pogledam oko sebe, svuda vidim naslove: U potrazi za srećom, Kako uživati u životu, Ostati srećan u nesrećnom svetu, Misliti pozitivno i sl., zato što svuda stavljam smajlije:), zato što mi drugarica na proslavi Dana škole kaže: Hoću li te videti kako se smeješ?
Dođe mi da joj kažem da ovo nije Holivud i da se neki snovi ispune, neki ne, ali da te ovde brzo nauče i da se ne isplati sanjati...Na času moram da obradim glasovne promene, naučim decu značenjima padeža i malo mi vremena ostane da pitam Pavla kako je, da pogladim Žađe po kosi, jer se toliko trudila na času, da sa njima pričam o onome što ih muči ili zanima.
Negde sam pročitala da je neki nastavnik u Nemačkoj (mislim da je Nemčka u pitanju) najpre fakultativno uveo predmet koji se zove Sreća, a zatim je taj "srećni "predmet i odobren. A onda vidim kako moje veselo (stvarno veselo) dete u Americi, na domak Holivuda, objavljuje video nekog tate koji sa svojom devojčicom ispred ogledala vežba rečenice tipa: Ja sam najbolja...Ja sam najpametnija...Ja sam srećna...
Nisam sigurna da nam je baš takav predmet potreban u školi i da na sve strane treba da nam iskrsavaju propagandni naslovi sa porukom: da ako nismo srećni - nismo poželjni, uspešni, itd...da ne treba osmeh da nam silazi sa lica, jer niko ne voli namrgođene....
Da, pored gramatike, koja im oštri vijuge i uči pismenosti, i književnosti, koja im proširuje vidike, treba da pričam i o životu i onome što on nosi, što i radim, s obostranom radošću, jer...najlepše je radosno, nasmejano lice zadovoljnog deteta u kome se krije sutrašnji veliki čovek:))) Da, ali...
Za kraj ću navesti jednu misao engleskog filozofa Frensisa Bejkona da je sreća kao prodavnica (parafrzirm) i da samo ako budemo dovoljno strpljivi i sačekamo, cena će joj pasti.
Da, mislim da previše pridajemo značaja sreći i da time na neki način umanjujemo sve ono što se pod njom podrazumeva.
Ja za sreću volim da kažem da je to jednostavno odsustvo nesreće. :)
ОдговориИзбришиButan je jedina zemlja na svetu koja je - umesto indeksa porasta standarda, privrednog rasta i sličnih parametara - uvela indeks sreće. Oni pokušavaju da prepoznaju šta je to što ljude unesrećuje, da bi - otklonivši što više neprijatnosti koje se mogu, na nivou organizacije države, otkloniti - podigli nivo takozvane sreće. Pokušaj hvale vredan: nije sve u materijalnom. Možda je u ovom svetu nepristojno biti srećan, kako je govorio Stevo Žigon. Srećan čovek u moru nesreće može biti samo glup ili emotivno hendikepiran.Biti koristan za mene predstavlja jedan od segmenata "sreće", a tu su i trenuci predaha koje nazivamo srećom.
ОдговориИзбришиDobro je ovo Žigonovo da je u ovom svetu gotovo nepristojno biti srećan, ali, nažalost, ili kako god, ovo društvo i previše preferira sreću kao nešto što je neophpodno, gotovo nezamenljivo u hijerarhiji pojmova koji bi trebalo da zadovoljimo da bi naš život bio osmišljen. I kad je nešto dobro, a sreća to jeste, ne treba ga isuviše isticati, nekako ga upravo to izdvajanje, isticanje, i zašto ne, hiperbolisanje, umanjuje.
ОдговориИзбриши