Ovo je Holivud, neki snovi se ispune, neki ne, ali vi i dalje sanjate...

Poslednji post - Da si mi živ, zdrav i ...srećan, podstakao me je na razmišljanje (jedno vodi drugome, zar ne?) ili bi bolje bilo reći, izneo je na svetlost dana ono o čemu sam razmišljala od trenutka kada je moje najstarije dete izjavilo : Ostajem (Ovo Ostajem ne odnosi se na one Šantićeve stihove: Ostajte ovde, sunce tuđeg neba neće vas grijat kao što ovo grije...već na njen ostanak u Americi). 

I odmah, da bude jasno svima koji ovo čitaju, ne želim da polemišem na temu: da li je bolje tamo - njima, ili nama - ovde, zašto odlaze, zašto ne ostaju, hoćemo li se svesti na one Tarabićeve šljive ispod jednog drveta i slično...pišem isključivo na osnovu jednog jedinog iskustva i na osnovu svog, nadam se zdravorazumskog, razmišljanja.

Moju ćerku, tamo, u San Francisku nije čekao niko, ako zanemarimo poslodavce, kod kojih je, zajedno sa još svoje dve drugarice, trebalo da tri puta nedeljno obavlja posao rentiranja bicikla. Nije čekao niko, ali je oduvek želela da ode tamo, iako tamo je imao ko da je dočeka: moj brat, čak četiri moje sestre (sve podvedeno pod rođaci, ali se mi još svojatamo sa onim brat od tetke, sestra od ujaka...), njeni prijatelji, moji bivši đaci i sl. 

Da, oduvek je želala da ode tamo...to tamo, uvek se odnosilo na Ameriku, ma gde to tamo bilo. Da postane pevačica, pa da se njen glas čuje, u smislu da utiče na mase ne bi li se smanjila potrošnje vode, struje (uvek nam je zavrtala slavine i gasila bojler), kesa, jer,  npr. za reciklažu jedne kese  potrebno je toliko i toliko godina i tako redom. 

Da postane predsednik države (tada još nije znala da neće moći ove noći, tj. u ovom životu, pošto nije rođena tamo i strašno, strašno se nervira što će to biti Tramp), sada zna i grdi me što nisam kao Lepa Brena otišla preko bare da se porodim, nego sam se porađala 24 sata u bolnici u kojoj je babici, te, ne tako davne 1992. , bilo važnije da ode po sledovanje svog džaka krompira, nego da se bakće sa mnom. 

Dobro, de, rodim ja nju, podignem je, kao i ono dvoje posle, završi prestižan fakultet ( prestižan u smislu da prima mali broj studenata, da se teško upisuje itd.) i položi ona poslednji ispit u ponedeljak, a u sredu otputova u sunčanu Kaliforniju.

Zašto baš u Kaliforniju? Nisam je nikada pitala. Možda zato što je sunčana i zato što je tamo uvek makar 25 stepeni, možda zato što je blizu okean, možda zato što je čitala Keruaka. Nemam pojma, tek ode ti ona. Ja joj rekoh: Pozdravi se sa babom, verovatno  je više nećeš videti (bila je smrtno bolesna), o sebi nisam ni mislila (u fazonu vratiće se ona za četiri meseca). 

Kako joj je bilo tamo, samo ona zna. Kako je bilo nama, samo mi znamo. Ali, kako to obično biva, svako brine svoju brigu. Ona je tamo plakala, i ja sam ovde plakala, jer otišlo mi prvenče, umrla mi mama, kojoj sam ja bila prvenče i jedino dete... 

Plače ona, plačem ja, ali svaka za sebe i o svom trošku.

Ali dok jednom ne smrkne, drugome ne osvane, tek, moja ćera mesec dana pred povratak objavi: Udajem se. 

Ha, sad će i oni koji znaju priču, i oni koji ne znaju, i oni bliski, i oni udaljeni da kažu - put do državljanstva. Ne znam. Znala sam da želi da ostane. Znala sam i  da je zaljubljive prirode i da kad je nešto ponese ne vidi dalje od nosa. Da, znala sam da sve što poželi, to i dobije. 

Da li je srećna? Pa, o sreći smo govorili u prošlom postu. Šta je uopšte sreća? 

Mislim da voli što je tamo, da je veoma, veoma uzbuđena kad ide na časove glume, da sanja o Holivudu ( da li i dalje o kesama i njihovoj reciklaži i o svom doprinosu ekologiji, ne znam, ali znam da i dalje sanja i to me raduje, istinski), da želi da njen brak, koji, evo, sada već "gazi" drugu godinu, uspe, da.... 

Da, mislim da je to sreća. Živi ono što želi. Imaju iznajmljen apartman i spava sa mužem  na jednom krevetu (što je dobro) i u frižideru nemaju mnogo toga, ali to je njen izbor. Ona živi svoje snove i svaka joj čast na tome. I sad sledi ono - ljubi je majka.

I tako  je ono  tamo (sunce tuđega neba) postalo i ovo ovde (sunce).