Živimo u svojim bajkama - hoćemo li se jednom sresti?

Neki su ostrva sami za sebe, ili...

Na početku romana Za kim zvona zvone postoji citat koji svi znamo: 
Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celin; svaki je čovek deo kontinenta, deo Zemlje...

Neki ljudi su poput kopna, zgusnuti i ukorenjeni u svojim porodicama -malim ili velikim, u zajednicama - bračnim i vanbračnim...

Drugi su poput ostrva: neki sami, ali ne i usamljeni, drugi usamljeni u svojoj samoći. 

Neki su kao plutajuća ostrva; ponekad se sudare sa kopnom ili drugim ostrvom, očešu jedni o druge i nastave dalje da plove.

Neki žive u svojoj bajci. Imaju čuvara poput Čarobnjaka iz Oza, koji pita za znak raspoznavanja. Ako kažeš pravu reč ili pokažeš svoje plesne cipele, možda te pusti unutra.

Neki su poput Mačka u čizmama, koji na svom putu prevaljuje 7 milja ne bi li ispunio svoj životni zadatak. Drugi su poput Pepeljuge izgubili svoju cipelicu.

Većina želi da zameni svoju ulogu nekom drugom: Pepeljuga bi da bude Trnova Ružica, Crvenkapa - Zlatokosa...

Kada se nađu u tuđoj bajci, žele da se vrate u svoju, jer na kraju krajeva najbolje je kad si "sav svoj", bio ostrvo ili kontinent, ili poput plutajućeg ostrva ili Mobi Dika - koji se s vremena na vreme sudara sa kopnom ili mornarima.

Zagrlimo jedni druge; opustimo šake, raširimo ruke. Ako i zaboli, prođe, a ponekad je bol i jedini način da pronađemo sebe; jer - uvek idemo ka sebi, zar ne?

I da završimo citatom Džona Dona: 

Ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom.