Posle Isidorinog (Isidora Bjelica) pisma objavljenog na njenoj fejzbuk stranici, ne znam da li se osećam da mi je bolje, što i sama, bar za sada, ne patim od iste boljke, ili gore, jer u životu, jedino je smrt izvesna.
Kada je mama obolela, njene bolesti, svakog dana, bilo je sve više, a mame sve manje. Od žene--zmaja, rak je načinio senku, izvitoperenu, usahlu...na zidinam naše pećine, koju malo ko je (sem onih po nužnosti posla ili po sili rodbinskih odnosa) sada pohodio. Bolest joj je ukrala sve, a pre svega dostojanstvo. Oduzela joj je mogućnost da donosi odluke. Ostavila jedino nagon za preživljavanjem. Animalni, primalni instinkt...Užas.
Danas ne mogu da pobegnem sećanjima, kao ni pedesetogodišnji Ivan Galeb, umetnik, zatočen između četiri bolnička zida, omeđan bolešću. Nisam imala ni petnaest godina kada sam čitala Proljeća Ivana Galeba i kada sam ostajala zagrcnuta nad razmišljanjima o životu i smrti, umetnosti...
Ne mogu tačno da se setim reči Vladana Desnice, autora ove knjige, koji, kroz lik svog pripovedača i glavnog junaka asocijativno progovara o ovim velikim i neprolaznim temama, ali pamtim po nešto (parafraziram): da kad smo mladi, smrt se događa nekom drugom, ali da i tada, negde u nama, uz ćeliju života, egzistira i smrt...da ako boli, to je tuđa smrt, a ako ne osećamo više ništa, to znači da se smrt događa nama i zašto se onda zamarati smrću...
Нема коментара:
Постави коментар