Iluzija ili varka, kojom nesvesno obmanjujemo sebe ili druge
Da li možemo biti objektivni i realno sagledati svoj odraz u ogledalu? Najčešće ne možemo, što stoga jer nam nedostaje izoštren vid, što zbog toga što ogledalo krivi sliku. Zato su tu drugi: naši prijatelji, deca, ljubavnici...prava ogledala, jer se kaže da možemo da privučemo samo ono što i sami posedujemo. I ma kako nam to ne odgovara, oni možda predstavljaju najverniju sliku o nama samima.
Ja, na primer, sebe smatram odgovornom i savesnom, relativno ambicioznom osobom. Kada u svoje okruženje privučem ljude koji te osobine nemaju, često pomislim: Imam li ja to iluziju o sebi, ili su oni tu da mi ukažu na nešto što ja ne vidim, ili odbijam da vidim?
Nalikujem li na Narcisa, samodovoljnog i samozadovoljnog, zaljubljenog u vlastiti odraz?
Opet, postoje iluzije koje stvaramo kreirajući umetnička dela, bilo zato što tako vidimo svet, ili nam se on takav čini lepšim, boljim, zanimljivijim...
Slikamo slike, pišemo pesme, kreiramo odeću...pravimo performanse i od svog života i viđenja sveta stvaramo iluziju.
Postoje, naravno, i iluzije u ljubavi. Svi znamo za ono tipično mesto u bajci kada princeza poljubi žabu, te se ista pretvori u princa, ili kada lepotica poljubi zver.
Ali šta ako oni nikada ne poprime ljudsko obličje, već se to nama, pod dejstvom hormona, samo tako čini? Ili ako žaba umisli da više nije žaba? Da li je to iluzija ili nešto drugo?
Нема коментара:
Постави коментар