Nije lako biti đak, ali nije ni nastavnik.
Učenici misle kako je nastavnicima lakše jer ne strepe da će da dobti keca. Nastavnici, kako su i sami nekada dobili jedinicu, ili su je jedva izbegli, znaju da je to mnogo manji problem od brojnih, težih i većih sa kojima se sada, sa ove strane katedre, suočavaju: da li će umeti i moći da zavedu disciplinu, hoće li njihovo predavanje biti na očekivanom nivou, ili, još češće, hoće li đaci uopšte biti zainteresovani za njega, hoće li uspeti da ih motivišu...
Najgora noćna mora, barem ja tako mislim, jeste dosadno predavanje, a većina predavanja je upravo takva, što zbog toga što je gradivo na neki način prevaziđeno, što zbog toga što izostaje motivacija, ponekad s jedne, ponekad s druge, a neretko i sa obe strane.
Tako da, Dosadnjaković, po mom mišljenju bi bio najgori tip nastavnika. A onaj najbolji, savakako jeste onaj koji voli svoj predmet i poziv, koji razume materiju koju predaje i uspešno to znanje prenosi, koji radi na sebi (pa i greši, ali je spreman da grešku prizna i ispravi je), koji voli decu, ali nije previše popustljiv i koji je pre svega dosledan (ako treba i u svojoj nedoslednosti).
Naravno, i jednima i drugima se ponekad ne ide u školu, i to je sasvim normalno.
Mada, gledano sa ove druge strane, to može da izgleda i ovako:
Нема коментара:
Постави коментар