P - uPomoć

Drugi vole kad ti nešto fali, kada tražiš tuđu pomoć, kad se žališ. Onda se osećaju korisnim i važnim. Kada sedimo pokunjene glave i čupamo kosu, onda se i drugi nađu da nam dobronamerno počupaju koju dlaku.

Mahom, kada te pitaju kako si, ne misle ozbiljno, već očekuju da lakonski odgovoriš da si ok. Svako pravo kako si iziskuje mnogo komplikovaniji odgovor.

Ako vide da sve možeš sam, da se i posle pada, dižeš, da se ne žališ više nego što se očekuje, onda im je nešto sumnjivo: imaš ljubavnika koji te izdržava, baviš se nečim nezakonitim, kučka si ili zmija, hladna i proračunata.

Čovek ne može sve sam i zato traži pomoć drugih. Potreba za tuđom rukom ne mora da se samo kroz reči eksplicitno iskaže, ali za razumevanje iste, potrebno je pronicljivo oko i empatija, koja često izostaje. 
Danas, druge interesuju samo oni sami, a ti si im interesantan ako mogu da zavire u tvoj život, iskopaju kakav prljav veš ili kostura iz ormara. I to je ljudski, u pitanju su, najčešće, znatiželja i dosada, ali često i potreba da te gledaju sa visine, da te sažaljevaju i da se tako sami sebi učine boljim i lepšim. 
Uvek je ona ruka odozgo bolja nego ona odozdo.
A najbolje je kad su spojene.

Kažu da ne postotoji altruizam, da i onda kada pomažemo, navodno bez bilo kakve nadoknade, to činimo sa nekim unutrašnjim porivom koji nas čini da se u najmanju ruku osećamo važnim ili korisnim. 
Opet, teško je oceniti kad je drugom ljudskom biću zaista potrebna pomoć. Nekada je mešanje u tuđe živote pogubno i za one koji to čine, i za one kojima se to čini. Nekada je potrebno samo biti tu, saslušati bez ikakvih komentara, biti tu za drugoga bez bilo kakvog prosuđivanja ili saveta. Pravi prijatelj umeće to da ceni.

Pravih prijatelja je malo. Onih, koji su uvek tu, i u dobru i u zlu. Neki dan, pošalje jedan moj drugar iz studentskih dana poruku kako mu sin ide na filmsku radionicu na Kubu. Kaže, morao s nekim da podeli. Mogao je sa čitavim svetom, ali ko se zaista raduje tuđem uspehu, ko će da podrži, potapše po ramenu, kaže bravo, onako izistinski, puna srca? Malo je takvih (često ni sama nisam izuzetak, jer se zaboravim, jer sam ophrvana sobom i svojim malim svetom) koji će podržati dobru ideju, koji pohvalu neće shvatiti kao hvaljenje (baš se pravi važan), koji će razumeti ljudsku potrebu da sa drugim bićem podeli uspeh, radost, a da mu se to ne zameri.

Zašto ne praštamo drugima uspeh? Zašto smo zavidljivi, samoživi i nesaosećajni?